...na Katarinin nagovor... ovo je jedan od mojih pismenih radova, posebno mi drag!
Svi smo mi zatočenici prokletih avlija
Tu sam. Sedim na drvenoj klupi, ulubljenoj od težine moje ogorčenosti i slušam šta govore. Dobro znam da im je to što čitaju jedino što imaju kao dokaz protiv mene. Ipak slušam... jer želim da vidim sebe njihovim očima.
...Ne verujem! Tuže me i sude mi ljudi koji su, bezmalo, gori od mene. Bacaju na mene drvlje i kamenje stvoreno sintezom svih njihovih strahova, pokrića za najveće neuspehe, besnila njihovog ništavila... A dobro znam da sam ja oličenje najvećih unutrašnjih demona tih ljudi. Kako se, samo, boje apsolutne sličnosti meni.
Tu su svi. Tužilac, sudija, porota... I svi žele samo jedno – moj kraj. I to samo zato što sam tu, što me vide, što osećaju neosporivo prisustvo krvi i mesa u meni. Sude mi na osnovu mog izgleda, pogleda, pokreta, uzdaha... Smeta im osmeh! Sve vide, i već znam da će reći da sam kriva. Pa, zar nisu zato Justiciji zavezane oči?!? Da može da sudi pošteno, bez gledanja u strahove i unapred potvrđene sumnje.
Rekli su šta imaju. Traže od mene da se izjasnim, da li sam kriva ili ne.
Ubrzan puls. To je, pretpostavljam, normalno, pogotovo ako znam da sam a priori osuđena.
Dubok udah, i pre nego što se u meni gubi i poslednji trag smirenosti i trenutne odlučnosti da ne kažem suprotno, ustajem, stajem pravo i visoko podignute glave kažem: “KRIVA!”
Oko mene – tajac. Svi oni koji su toliko dugo obletali oko odaja moje duše, malo severnije našli svoje utočište, a koji su kasnije, kroz usta moga gađenja ispali, nisu očekivali da ću sama sebi presuditi. Kažu – mislili, drugačija sam.
Ne! To, to sam ja!!!
Ćutim, jer dobro znam, oni nikada neće saznati koji je moj najveći greh. Ovo, za šta mi sude, to su oni. Ono drugo, na šta se i sama ponekad gadim, to sam ja!
I to je moje ćutanje, moja prokleta avlija. Prokleta avlija, koja će me jednog dana ubiti. Ali sve dok me njen teret samo savija, a ne lomi, ćutaću.
Na ruke mi stavljaju okove mojih propalih nadanja, setnih reči izrečenih samo jednom – jedan put.
I vode me.
Vode me u moj večni dom. U ćelije stvorene od mojih zidova, koje sam podigla prema ljudima. Bez prozora, lišena bilo kakve svetlosti, preduhitrena u mogućnosti da i sam moj duh pobene odavde, a da mi senka ostane. A znali su da je to jedino što mi je trebalo.
Napustili su me. Kažu – sama sam sebi najveća kazna. Jesam! U mojoj prokletoj avliji, ja dobro vidim. Još bolje se sećam. To mi tako nije potrebno!
Stalno mi je u glavi trenutak, kada sam nožem svoje hladnokvrnosti presekla vene tuđe pripadnosti meni, kada sam produženom rukom svoje odbojnosti prema svemu što počinje na slovo Lj stavila omču oko vrata jedinom hladnom jutru tuđe sreće, kada sam snagom svoga podsmeha oduvala nežne note sa jastuka.
Sve ono što je bilo pre, što je bilo posle, to su tuđe proklete avlije, u koje ja nikada neću kročiti, čiji me hladni uglovi nikada neće osetiti, čiji sumorni dani neće uzeti mene.
Ne napuštaju me oblaci teške tišine. Slike prolaze. Među njima jedna draga, poslednja slika. Cepam ih u svom sećanju. Slike čine nadanje. Nadanje čini bol. Bol čini zidove. I opet sam tu – zidovi čine prokletu avliju.
Nisu mi dozvolili posete.
Dobro je! Jer ako bi neko i došao da me vidi, samo bi hranio svoju prokletu avliju. Itekako prokletu!
Prolazi vreme. Ne znam ni kako, ni koliko, ni kada, ali znam da beži. Guši se u nedostatku mog nadanja. Topi se na kiši jednog ukradenog greha.
Ne govorim ni reč. Oni ne znaju, a ako ćutim neće ni saznati za moju prokletu avliju. Misle da su me smestili u svoju, i time pobegli od nje. Oni, u stvari, ne znaju da više robuju svojim prokletim avlijama tamo, nego ja ovde.
Ja sam tu. Još uvek živim kroz svoje ćutanje. Moje misli svaki put oćute moje ćutanje, ne šire mi prokletu avliju.
Sedim ovde, zatrpana ruševinama tuđeg (ne)poverenja, ugušena stiskom koji je došao odjednom, smrtno ranjena od nečega što sam uradila jednom – jedan put.
Mirno čekam kraj. Ali, još uvek sam tu. Čekam da me ubije moja prokleta avlija.
